Call us: +381 63 77 41 181
“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” – ove reči posvetio je svojoj voljenoj Milici, Ivo Andrić čovek koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu.
U njegovim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema”- pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte,  ne sluteći osećanja čoveka koji zaista dugo i iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova – pa je zato i nema.
Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović (kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu), ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića (novinar i prevodilac), ženu kojoj se nije nadao, ženu koju nema ali koja, kao plod njegove mašte, često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna, nedostižna!
Svakodnevno joj je pisao pisma koja je slao na adrese gde ona tek treba da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić svoja pisma uvek počinje sa: “Dragi prijatelji,” i svako potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin.
Nenad umire 1957. godine i tada nastupa period nepodnošljivog ljubavnog jada čoveka koji više ne može i neće da živi bez žene koju voli, pozorišne slikarke (kako je imao običaj da je zove). Godinu i po dana kasnije (1958) su se venčali. Tek tada je priznao da je pišući priču “Jelena, žena koje nema” imao na umu svoju sadašnju suprugu.
Sada već oženjen, šezdesetšestogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi Milici. U početku su pisma naslovljena na: “Draga Ubavka”, a kasnije “Draga Lepa”. Prvih pet godina braka u svojim pismima joj je persirao.
Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.”  Milica umire u njihovoj kući u Herceg Novom 24.03.1968 godine. Četiri dana kasnije Andrić beleži:
“Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja”
Ljubavna priča Milice Babić i Ive Andrića je jedna od 8 ljubavnih priča koju pričamo tokom “Ljubavne šetnje Beogradom”.