Bekim Fehmiju i Branka Petrić

Njihova ljubav bila je nešto posebno. Branka Petrić i njen suprug Bekim Fehmiju živeli su u idiličnom braku skoro pet decenija.

“Bili smo kolege na akademiji. On je mene prvi zapazio, premda žene obično prve šacuju. Bio je nenametljiv i ničim nije davao do znanja da ga neka devojka privlači. Ali je devojke privlačio i da ništa ne čini, što je svakako bilo intrigantno. Kad je reč o nama, nije to bila ljubav na prvi pogled. Nekoliko godina mi je bio samo kolega. Bio je vrlo marljiv, ozbiljan i sasvim posvećen studijama, izrazito mršav, imao je divne ruke, lep hod, a ja sam volela njegove, za muškarca neobično dugačke trepavice. Savršeno je plesao i na časovima plesa na akademiji on i ja bili smo najredovniji pa je profesorka volela da nas spaja u par. U par nas je 1960. godine spojio i reditelj Bojan Stupica, koji nam je dodelio ulogu muža i žene u predstavi “Jaje” Ateljea 212. Kako su probe za tu predstavu trajale dugo u noć, Bojan nas je često autom vozio kući. U jednom trenutku Bekim me pitao hoću li biti njegova devojka, a ja sam mu odgovorila: “Suviše si mlad za mene”. Tu rečenicu smo kasnije često ponavljali.
Iako su u njegovom zagrljaju tokom dvadeset godina inostrane karijere bile dive poput Ave Gardner, Širli Meklejn, Irene Papas, Olivije de Hevilend, Ane Mofo, Kendis Bergen i Klaudije Kardinale, njegova životna ljubav bila je i ostala supruga Branka Petrić.

„Nije u našem odnosu sve uvek bilo idealno, imali smo i strašnih bura, ali je ljubav uvek nekako pobeđivala, i to što smo se jedno drugom dopadali. Čini mi se da smo mi do kraja bili zaljubljeni, čak kad smo došli u neke poznije godine života. Ono čega bi trebalo da se sećam, a naš “brod” je tada već dugo mirovao u luci, bili su trenuci kada bi mi Bekim rekao: “Sedi preko puta mene, hoću da te gledam”. To, hoću da te gledam, ima mnogo dublji i nežniji smisao od bilo čega drugog.

“Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje, potonuća i uzdignuća, na kraju ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina”.
Ipak, bol je bila prevelika kada je Bekim u junu 2010. godine okončao svoj život hicem iz pištolja. Po njegovoj želji, pepeo je prosut u reku Bistricu u Prizrenu, gradu u kome je proveo veliki deo svog detinjstva.

„Ljudi su shvatili značenje njegove tišine tek kada je napustio ovaj svet”