Draga Ljočić – prva žena lekar u Srbiji

Rođena je kao kao peto i najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Kada je imala sedam godina otac je osiromašio, ostao bez imanja i nastavio da radi kao sluga baveći se pekarskim zanatom.
Bila je prva žena koja se upisala na beogradsku Veliku školu. Nakon završetka škole i pored finansijskih problema porodice, školovanje je nastavlja na studijama medicine u Cirihu.

Studije je prekinula juna 1876, kada je počeo Prvi srpsko-turski rat, vratila se u Srbiju da bi radila kao dobrovoljna bolničarka. Po završetku Drugog srpsko-turskog rata dobila je čin sanitetskog poručnika. U februaru 1878. vratila se ponovo u Cirih da bi 1879. godine završila studije i postala doktor medicine, babičluka i očnih bolesti. Tako je sa 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a četvrta u Evropi. U čitavoj Evropi je bilo svega desetak žena lekara.

Po završetku studija vratila se u Srbiju. Tada počinje njen hod po mukama, jer je sve do kraja Prvog svetskog rata radila kao pomoćnik lekara.

Da bi mogla da se bavi medicinom, obraća se Ministarstvu unutrašnjih dela i traži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom: „Ja sam svršila medicinski fakultet na ciriškom Univerzitetu i položila doktorat medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga, molim gospodina ministra unutrašnjih dela da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem, a ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim gospodina ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti.”

Ni diploma, ni ratno odlikovanje joj nisu pomogli da počne da radi kao lekar u Srbiji. Ministar je nameravao da joj odbije molbu, na intervenciju njenog ratnog komandanta, tada načelnika saniteta, dr Vladana Đorđevića ministar je popustio, uz uslov da prethodno položi državni ispit, što je i učinila vrlo lako, a zatim postala član Srpskog lekarskog društva.

Vladan Đorđević je tada rekao: “Ova gospođa zna više medicine nego naša cela komisija”.
Dobila je pravo da radi kao lekar, ali posao u državnoj službi nije mogla da dobije. Tek jula 1882. ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj bolnici u tadašnjoj Srbiji.

U januaru 1883. godine se udala za Aranđela Rašu Miloševića, novinara, jednog od osnivača Radikalne stranke, visoko obrazovanog čoveka. Draga još jednom pokazuje da je ispred svog vremena: posle venčanja rešava da zadrži svoje porodično prezime i tako postaje prva žena u Srbiji koja je to učinila.
U oktobru, 1883. po izbijanju Timočke bune uhapšen joj je suprug. Mesec dana kasnije je rodila ćerku, a brzo zatim preki sud u Zaječaru je osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, kralj Milana ga je, nakon insistiranja kraljice Natalije, pomilovao i poslao na šest godina robije u požarevačkom zatvoru. Draga je tada ostala da se sama brine o bebi i njegovim starim roditeljima, baveći se istovremeno i lekarskom praksom.

Draga Ljočić Milošević i Raša su imali petoro dece: sina Đuru i kćerke: Spomenu, Radmilu, Zoru i Olgu.

Za vreme Srpsko-turskog rata 1885. godine, Draga je radila kao jedini lekar čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi.

U decembru 1886., dok su sećanja na njen naporan rad tokom rata još uvek bila sveža, ministar Ilija Garašanin ju je unapredio u lekara sekundanta. Ni tada nije bila nije bila izjednačena u pravima sa svojim muškim kolegama, jer joj je uskraćeno pravo na periodične povišice i na penziju.

Tražeći svoja prava, uporno je slala dopise tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela, odgovori su i bili veoma živopisni, jedan u nizu odgovora, ovog puta od strane Načelnika Saniteta glasio je:
“Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe, na čoveka koji će rukovoditi u njezinom životu. Da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar?Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti”.

U pokušaju da ispravi nepravdu, u maju 1889. odlučno se obratila ministru. Odgovor je stigao nakon šest meseci i to u vidu otkaza!

Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. osnovala je „Materinsko udruženje“, ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu i da vodi brigu o majkama sa vanbračnom decom.
Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu. Lečila je kao volonter i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica.

Zahvaljujući upornosti, preduzimljivosti i entuzijazmu Drage Ljočić udruženje dobija zgradu, ali Draga nije dočekala otvaranje bolnice. Preminula je tri godine ranije.

Tokom balkanskih ratova radi u bolnici koju je formirao i finansirao veliki dobrotvor Nikola Spasić. Po izbijanju Prvog svetskog rata povlači se u Niš, gde sa ćerkama volontira u tamošnjoj bolnici. Kada je 1915. Srbija okupirana sa tri ćerke odlazi u Lozanu odakle organizuje slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. U isto vreme muž Raša i ćerka Radmila (takođe lekar) prelaze Albaniju. Porodica će se okupiti u punom sastavu u Srbiji posle rata.

Formalno zvanje lekara dobija tek 1919. godine, sa 64 godine života i 40 godina rada u struci!
Pravo na penziju priznato joj je krajem 1924. godine u njenoj sedamdesetoj godini. Nažalost nije je dugo primala. Umrla je dve godine kasnije u svojoj kući na Topčiderskom brdu. Počiva na Novom groblju u Beogradu.

Hvala joj za sve!