Đura Jakšić i Mila

Đura Jakšić se obreo u Kikindi oktobra 1855. Imao je tek 23 godine — „pun ognja pesničkog, ali još u vrenju“. Nadao se da će u banatskoj varoši moći da živi od slikarstva – od „molovanja“ ikona za crkve, svetaca za porodice i portreta za bogate.

Đura u Kikindi danju samuje, a zimske večeri provodi u krčmi „Kod belog krsta“, na glasu u varoši, gde se pilo dobro vino i bermet iz Karlovaca. Neočekivano, tu ga je obuzela nova muza — ljubav. Tu se sve i zbilo: i Mila, i zanos, i pesma, i slika.

Mila Popović je bila kćer lokalnog kafedžije „mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka“. Služila je goste, služila je i Đuru — koji je pio sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice: „Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo drugi da ga posluži, čekao je dok Mila prođe kraj stola pa joj je ćuteći dodao čašu. A kad mu je ona donela punu bledog iđoškoga rampaša, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna“.

Đura se toliko zagledao u Milu “ da je namislio da se oženi njome“, ali nije imao „kuraži da joj otkrije svoju ljubav“. On je povazdan po stolu ili na hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio, da ju je napamet radio. To su i prve skice za čuveni portret „Devojka u plavom“

Jedne se večeri nije pojavila. U delićima tuđih razgovora načuo je da je otišla u goste, ne želeći da zna šta je to zapravo moglo značiti. Deset dana, i više, piće vino koje mu je sipala njena sestra, polako gubeći nadu da će ikada više videti Milu. Tih večeri umesto njenog lika na salveti je zabeležio stihove „Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži…”

Đurina nesreća počinje krajem 1856, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Tada se Đuri dogodilo da nije moglo gore: pesmu „Mila“ pokazao je „nikome drugom no glumcu Đuri Rajkoviću“ A on, Rajković, već se bio zagledao u Milu, na što ona nije bila ravnodušna i već posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne moluje i ne piše o Mili jer je ona njegova verenica!

„Ubio ga Bog molerski, samo da ne štampa a kakav je i to će učiniti — govorila je preplašena devojka, a moler je pesmu štampao iste te 1856.

Priču o ovoj nesuđenoj ljubavi prvi put je ispričao Branislav Nušić, 1907. godine, dan pre nego što će posmrtni ostaci Đure Jakšića biti preneti sa Starog tašmajdanskog groblja na Novo groblje. Oni koji su prisustvovali prenosu njegovog tela imali su priliku da tog 21. oktobra 1907. godine, u posmrtnoj povorci vide sedamdesetogodišnju konobaricu Milu.