Call us: +381 63 77 41 181

„On je stanovao u Malajničkoj ulici koja danas nosi njegovo ime, a ja sam bila u Knjeginje Zorke. Pekić je bio dve godine stariji od mene, i onako visokog i markantnog jednostavno ste morali da ga primetite. Doduše, u to vreme još uvek nije imao onu njegovu karakterističnu bradu i nije još uvek nosio naočare“.
„On me je svojom intelektualnom dubinom, idejama i stavom osvojio od prvog trenutka. Opčinio me je lucidnošću i dobrotom. Mislim da je najznačajniji trenutak u mom životu bio onaj kada sam odlučila da on bude moj muž. Drugi je rođenja naše kćerke Aleksandre 1959“.

“Sa Pekićem sam se prvo intenzivno družila. Skoro svakodnevno smo odlazili kod “Trandafilovića”. To nam je bila druga kuća. Nikad nismo imali puno para, tako da smo zajednički plaćali ono malo pića što bismo pili, sedeći do duboko u noć. Voleli smo da šetamo Knez Mihailovom, da boravimo na Adi Ciganliji. Borislav i ja venčali smo se u Svetosavskoj crkvi 1958 godine, a živeli kod njegovih roditelja, u Malajničkoj ulici. Bio je veliki džentlmen, čovek visokih moralnih standarda i iznad svega lojalan i beskompromisni prijatelj.
Kada sam se za njega udala, bila sam ubeđena da nikada neće, s obzirom na njegovu biografiju, uspeti išta da objavi, ali smatrala sam da to i nije važno, da ćemo uspeti da živimo od moje plate. Nije tako bilo. On je prvo radio scenarija za filmove, što je bilo dobro plaćeno, a kasnije su počele da se štampaju njegove knjige, izvode njegove drame. Sve je krenulo. Velike vrednosti retko mogu da propadnu. Bio je neverovatan radnik, što me je oduševljavalo. Pored toga, i u privatnom i u javnom životu bio je veliki demokrata. Takav je bio i kao muž i kao otac.

Niko nije mogao sa Pekićem da se uporedi. Imali smo veoma skladan život. Poštovala sam njegovo vreme pisanja, a on bi mi uvek pričao šta radi, čitao mi je delove napisanih tekstova, diskutovali smo o onome što ga muči. Ja sam bila njegov prvi čitalac.

Videla sam da život u Beogradu, druženja i učestvovanja u mnogim događajima ometaju njegov rad, pa sam mu predložila da odemo odavde. Shvatili smo da bismo najviše voleli da živimo u Londonu. Kada smo 1970. obavili formalnosti i ja dobila radnu dozvolu, organizovali smo sve detalje odlaska. Međutim, petnaest dana pred put Borislavu je oduzet pasoš bez ikakvog objašnjenja. Dogovorili smo se da ja odem sama, mislili smo da će pitanje njegovog pasoša biti uskoro rešeno. To je, međutim, potrajalo. Tri meseca posle mog odlaska naša ćerka Aleksandra došla je kod mene u London.
Borislav im se pridružio posle godinu dana i otpočeo život u britanskoj prestonici.
Tamo smo proveli divne 22 godine.
Bili smo kao jedno telo, uspevali smo sve da savladamo”.

Kao što je Pekić rekao u „Zlatnom dobu dijaloga“: „Čovek, i ako pada, mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.“