Momčilo, Momo, Kapor

Ljubavna priča

Momčilo, Momo, Kapor
8. april 1937., Sarajevo – 3. март 2010., Beograd

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U to vreme upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentikinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz tog braka imaju dve ćerke Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rodjendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas troje smo bile njegoa prva publika. TO su bile njegove prve književne večeri“

Bilo je teško živeti sa mnom i ja sam kriv za krah tog braka, jer je Ana divna žena, prava dama…
Momine povremene burne veze sa beogradskim lepoticama dospevale su i do novina, što za njegovu ženu nimalo nije bilo prijatno.

Ljubav koja je obeležila njegov život je Ljiljana Todorović.
Sve počinje jednog vrcavog letnjeg dana u Beogradu: „Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihajlovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sa ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao sa nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je. Onda je rekao: „Znate ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom“.
Ovo je ženska strana priče, pisac se, što se tiče njihovog upoznavanja, držao ovakvog scenarija:
„Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, Ljiljanu Todorović, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon“

A što se tiče te njegove priče o upoznavanju u avionu, ja bih još dodala ključni momenat koji se dogodio dok sam demonstrirala redovnu, dobro poznatu i obaveznu „koreografiju” o bezbednosti u avionu. Moje reči: „U slučaju gubitka kiseonika u avionu, iznad vaših glava ispašće maske s kiseonikom…”, Moma je dopunio upadicom: „I peraja!” Kako da se ne zaljubite u takvog čoveka?!

Moma me je osvojio jer je bio pravi gospodin, najlepše vaspitan čovek, s divnim manirima. Aristokrata po rođenju. Tako se ponašao u kući, na ulici, u kafani. Bio je nežan, topao, erudita, sjajan sagovornik, divno je pričao, ali divno je i slušao. Kod njega sam volela njegov odnos prema životu, na koji je uvek gledao s vedrije strane. Druželjubiv, neposredan, duševan, prisan, voleo je ljude onakve kakvi jesu. Nije imao sklonosti da ih popravlja. Radovao se malim stvarima koje su tu pored nas, koje samo treba primetiti. Radoznao i večiti dečak koji nikada nije pravio mistifikacije oko svog dela. Volela sam ga i zato što je bio veliki u svojoj skromnosti i lakoći življenja. Svako jelo mu je bilo carsko i svako piće božansko.
Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko…Retko se sreće da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene. Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju.

„Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori otprilike živimo sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce.“ Momo Kapor umire 2010. godine.
Neizmerna Ljiljanina ljubav se nastavlja i nakon Momine smrti. Osnovala je zadužbinu koja nosi njegovo ime, ustanovljena je književna i slikarska nagrada koja nosi njegovo ime: Momčilo Kapor.

„Moja profesija je da volim Momu“ izjavila je ona.