Call us: +381 63 77 41 181

Govorila je za sebe da je bila živi đavo, pa je u školi svakog dana za kaznu stajala kod furune ili se kući vraćala crvenih ušiju. Volela je da se “nakinđuri”, majka je zbog toga istuče, a ona opet po starom. Pa onda izađe na ulicu, ceo komšiluk se smeje… “A ja idem, izvijam se i mislim da sam najlepša. Idem tako, a iza mene pričaju – Ova mala će biti glumica”.

Susret sa Nušićem je bio presudan za njen život. Sreli su se slučajno u Skoplju, na ulici, tokom I svetskog rata. Ljubinka mu je prišla i  tražila preporuku nakon čega je počela da statira u skopskom pozorištu. Putevi im se ponovo ukrštaju u Beogradu i Nušić je ovog puta preporučuje zagrebačkom, ali se ona ipak opredelila za beogradsko Narodno pozorište čiji član postaje 1920. godine. U to doba je živela na Topčiderskom brdu, i od komšinice pozajmljuje haljinu, šešir sa perjem,duge bele rukavice i tako “doterana” vrckajući došla do Milana Predića upravnika Narodnog pozorišta sa rečima: “Preporučio me je Nušić”.

Kada bi je pitali zašto se nije udala, govorila bi da je pozorište skup hobi koji traži celog čoveka.

Znalo se da je sa direktorom Politike Vladom Ribnikarom imala romansu. “Gledajući me u sentiš-mentiš ulogama zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor ‘Politike’ Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih… nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, ali bila je to zaista lepa romansa… A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete… Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom.

Pričala je i kako su joj Crnjanski i Rade – Raka Drainac “skidali zvezde s neba”.

“Raka je naravno uz poeziju, a lepo je svirao i violinu, znao da se udvara. Mene je čak Raka i zaprosio, a ni ja tada nisam bila neka femka, pa smo bili baš zgodan par, onako mladi i lepi. Posle predstave “Skampolo” sačekivao me s buketom cveća ispred Manježa, pa uzmemo fijaker, vozimo se da gledamo mesečinu u topčiderskoj restoraciji. I gde sve nismo bili, koliko sam se samo njegovih pesama naslušala i revolucionarnih govora. Nismo se venčali, nije išlo.

Ostala je neprevaziđena u ulozi gospođe ministarke..„Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti „ministarka“ . To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao… Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit“

Stalno su me zvali gospođa Ministarka. A ja im kažem: Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra.

„ Tokom Drugog svetskog rata je odbila ulogu Dorine u Molijerovom Tartifu  i obavestila upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Nemci su je zbog toga pozvali na razgovor , a ona je izjavila: “Znate, ja igram u komediji i ne želim da zasmejavam srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora”.

Godine je krila, o prošlosti nije govorila: „Kakva prošlost! Živi za danas! Od danas do sutra ako hoćeš da budeš srećan… Nemoj nikad u kafani da pričaš o prošlosti, jer je ona u svakog dosta zajebana. A ako već moraš da govoriš o prošlosti, onda joj se podsmevaj! Pomeni samo vesele, komične događaje…

Penzionisana je 1960 godine. I nerado je pričala o svojim penzionerskim danima. Nije ih prihvatala…”Ko je, bre, penzioner, kad i dalje igram „ministarku“, pa u tolikim filmovima, a onda laprdam i sa novinarima. Bre, samo budale mogu glumce, lekare i vas novinare da penzionišu! Jeste, oterali su me pre petnaest godina „po sili zakona“, što se u kulturnom svetu ne radi na prečac. A ovde samo ako vrediš, kada smetaš svojim talentom i predanim radom našim večitim protekcionašima i podobnim, odnosno „prepodobnim“ mediokritetima, jedva čekaju da te se otarase! Oni, kao da ne shvataju da meni nije važna ni davno dobijena Nagrada za životno delo, ni nacionalna penzija, nego mi je uvek bilo najvažnije da igram za svoju dragu publiku. To me najviše vraća životu, zdravlju, raduje i na neki način podmlađuje. Zato i dalje prkosim, igram i ne priznajem tu odvratnu reč – penzija! Bila bih najsrećnija ko Molijer, ili meni dragi učitelj Pera Dobrinović, da umrem u pozorištu. To bi mi bila nagrada ravna onoj za životno delo. Je l’ vam jasno!…”

Preminula je 03.12. 1978. godine.

Posle komemoracije u Narodnom pozorištu kolege su se okupile u bifeu i na njen sto postavili vazu sa jednim ružinim pupoljkom, pikslu, šibice, cigarete, i čašicu loze stolovače.

Na dan sahrane, dok je kovčeg sa njenim telom iznošen iz Narodnog pozorišta policajac na Trgu republike je zaustavljao saobraćaj. Zbunjenim vozačima je govorio: “Stop, odlazi ministarka”.