Ljubiša i Mira Samardžić

Supruga i ja smo iz dve različite porodice; ona je iz intelektualne porodice, protojereja Sremsko-mitrovačke crkve, a ja iz rudarske porodice. Nosim jednu verovatno pagansku životnu filozofiju: da treba poštovati svakog čoveka i da istovremeno treba poštovati hleb, verujući da je hleb suština života. Znači, kad dobiješ mogućnost da zaradiš hleb, onda ga treba čestito i zaraditi. Ista teza postoji i kod supruge.
Nekako smo se sudarili. Ona smatra da čestitost u poslu, čestitost u prijateljstvu, čestitost u prilasku svakom čoveku, pomoć kad god je moguće i potrebno, gradi unutrašnji mir. A unutrašnji mir je, verujte mi, najvažnija stvar.

– Prvi put sam je video kao devojčicu, imala je 17,18 godina. Put do njenog srca bio je dug i neobičan. Osvajao sam je stihovima Daviča i Salinasa, pismima, telegramima, telefonskim razgovorima iz poštanskih kabina i osvojio tek nakon dve godine.

– Osećao sam da je ona žena mog života. I nisam se prevario. Venčanjem je unela u moj razbarušeni život unutrašnji red i mir, neophodan za mirnu karijeru glumca. Divio sam se njenom odnosu prema deci, meni, prijateljima, smislu za lepo, a osobito komunikaciji sa ljudima. Bila je i ostala ponosna i čestita. Ćutala je i kada jesmo i kada nismo imali. Znala je da drugima podari radost i pomoć, i sve je uvek činila srcem i iskrenošću.

– U njoj sam prepoznao nesvakidašnju lepotu, zadivljujuću privlačnost, nepatvoreni šarm i inteligenciju. Odonda me osmesima ispraća i dočekuje.

– Da nije moje Mire siguran sam da bi sve bilo drugačije.

– Mi jedno prema drugom imamo nesebičan odnos i u poslu i u životu, što je retkost za današnje brakove. Zajedno smo jači, odolevamo uspešno prekim pogledima.

– Ljubav ne bira, a strast pobeđuje! Pa, zar to nije smisao dobrog zdravlja i lične sreće?
– Svaki čovek je u svom nedovoljno dugom životu, siguran sam, nesrećan, ako se nije sreo sa iskrenom ljubavlju!