Marija i Stevan Mokranjac

Intimne zabeleške o Mokranjcu ostavila je njegova supruga Marija – Mica, rođena Predić, čiji je stric Uroš bio najistaknutiji srpski slikar svoga doba. Evo kako je ona opisala svoju ljubav prema svom suprugu, koga je zvala Stipan, posle jednog koncerta Akademskog pevačkog društva „Obilić“ u februaru 1929:
„Pevane su sve moderne savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta. Sve rukovete volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom prvom susretu s tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono ‘Ja ću tebi ljuba biti’, a ti si me netremice gledao’. – Nikada kao to veče na koncertu ‘Obilića’ nisam bila tako uverena da će tvoje Rukoveti do veka ostati lepe i rado slušane, i da pored svih modernih zvuče sasvim moderno ali sa više duha i topline. Nisam to samo ja, tvoja Mica, osetila, već cela prepuna sala i staro i mlado i pevači sa njihovim Matačićem, pobornikom ‘moderne’ i obožavaocem tvojih Rukoveti. Da znaš, Stipane, da nisam mogla suze da zadržim slušajući petu Rukovet, prvu koju sam pevala s tobom. U mislima sam prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa našim Pevačkim Društvom onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom – kad se spoje osećaji srca i duše!“

Svoju buduću suprugu Mokranjac je upoznao po povratku iz Lajpciga kad je imao 35 godina. Dirigovao je horom Pevačkog društva „Kornelije“ u Sabornoj crkvi kada je među desetak soprana čuo jedan ‘srebrnasti glas’. Gledao je u lice šesnaestogodišne devojke i cele naredne noći to zarumenjeno lice opsedalo je njegovu dušu, da je pred zoru doneo odluku:
„Zaprosiću je!“

Marija, Mica – kako ju je njen Mokranjac zvao – još nije završila Višu devojačku školu, a u hor „Kornelije“ odlazila je u pratnji svog brata. Otac Stefan, profesor i maćeha jedva su je pustili da s horom otputuje u Niš. Mokranjac je već bio poznat u beogradskoj umetničkoj sredini, a Marija, sa svojim prelepim sopranom uveliko je preobrazila njegovu dušu. Marija, u pratnji maćehe, putovala je sa Mokranjcem i horom i u Dubrovnik, 1893. na otkrivanje spomenika pesniku Ivanu Gunduliću, a zatim u Rusiju, Carigrad i Solun.

Mica je u svoj dnevnik zapisala i sledeće:
„Kad sam htela da te ispratim ogrnuo si mi šal i ne znam kako, nagnuo si se prema meni i poljubio me prvi put. Osetila sam kao da mi je krv nestala, a zatim sam otrčala u sobu, a ti kući. Celo veče sam bila kao u bunilu!“

Posle pet godina, u februaru 1898. u Sabornoj crkvi venčali su se Stevan Mokranjac i Marija Predić; on je imao 42. a ona 20 godina manje. Već u julu te godine morao je u Beč na tešku operaciju žuči, a iz Karlsbada piše joj iskrena i puno ljubavi topla pisma, nazivajući je sada Micikom: „Ja ti ne pišem da te uverim o svojoj ljubavi, jer ti u nju ne sumnjaš, kao što ni sam ne sumnjam da ti mene voliš…“

Kada je dve godine kasnije ponovo morao na banjsko lečenje i otputovao sa njenim stricem Urošem Predićem, slikarem, Mokranjac 31. jula 1900. piše dragoj Mici: „Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata!“

Mica je bila njegov vredan saradnik: prikupljala je i sređivala godinama njegove kompozicije, ispisivala naslove i – bio je nasrećniji čovek na svetu kad je njegova Mica rodila Momčila. Mokranjac se pun brige i pažnje njoj posvetio, jer je porođaj bio težak, a ona i sin jedva ostali u životu.

Zbog ratne 1914. Mokranjac je sa ženom i sinom otputovao u Skoplje i bio je već bolestan i iznuren. Zamolio je Nušića da mu donese Zmajeve „Đuliće uveoke“, a da mu njegova Mica polako čita.

U svitanje 28. septembra 1914. je izdahnuo, bez ropca, bez grča; čak ni njegova žena koja ga je stalno držala za ruku nije osetila tako tihu i tajanstvenu smrt.

U svoj dnevnik Mica Mokranjski je na kraju unela:
„Ponosim se što si baš mene izabrao za svoga druga, zadovoljna sam sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!“
Bogumira i Predrag Pejčić