Call us: +381 63 77 41 181

Rodio se na Đurđevdan 1868. godine, uoči pogibije kneza Mihaila Obrenovića po kome je i dobio ime Mihajlo. Svoje detinjstvo i ranu mladost proveo je u kući svoga dede, protojereja Saborne crkve, u kući koja je bila uz staru Mitropoliiju na Varoš kapiji, na samoj ivici savskog brega, odakle je često gledao na Savu i Dunav, na kojima će provesti najveći deo svog života.

Mihailo Petrović, kasnije nazvan Mika Alas, bio je prvi student koji je upisao Visoku normalnu školu (Ecole normale souperieure) u Parizu na kojoj diplomira prvo matematiku, a potom i fiziku. Na Sorboni je i doktorirao postavši doktor matematičkih nauka.

Kao student generacije u dva navrata je bio na svečanom prijemu kod francuskog predsednika. O ovom događaju Mika Alas je obavestio dedu sledećim rečima: „Imam da Vam javim jednu vest: i ove sa godine, kao i lane pozvan sa još četvoro drugova iz ove škole kod predsednika Republike na zabavu koja će biti kroz tri nedelje. Nemojte molim Vas to nikome pričati, jer će Vam retko ko verovati od onih koji su me videli letos bosonoga, sa iscepanim turom noseći one štuke koje sam hvatao u Makiškom viru“.

Sa 26 godina postaje redovan profesor matematike na Velikoj školi, kasnijem Beogradskom univerzitetu. Važio je za jednog od vodećih stručnjaka za diferencijalne jednačine.

Bio je profesor Univerziteta, naučnik, pronalazač, kriptolog, ihtiolog, pustolov, pasionirani putnik, pisac, rezervni potporučnik, violinista, član SUZ-a…za nabrajanje svih njegovih interesovanja i dostignuća bi bio potreban podsetnik. Ipak, njemu lično najdraža je bila „Potvrda komisije za položen majstorski ispit za alasa“, i jedino tu diplomu je držao na zidu svoje sobe.

Veliki zaljubljenik u reku i ribarenje nije umeo da pliva, davio se 11 puta, a plivanju je, bezuspešno pokušao da ga nauči njegov kolega i savremenik Milutin Milanković. O tome kako su se upoznali Milutin Milanković je zapisao:
“…Tek kada da završih svoje studije i postadoh doktor tehničkih nauka ja se, prilikom jednog kratkog boravka u Beogradu, u prvim godinama 1905. odlučih da ga posetim. Potražih ga u zgradi tadanje Velike škole, koju sada zovemo starom zgradom Univerziteta. Kad uđoh u nju obratih se njenom portiru, domaćinu, ovim rečima: „Molim Vas dali je tu gospodin doktor Mihajlo Petrović, i mogu li s njime govoriti?“ Domaćin, stari čičica,pogleda me kao da sam ga oslovio na kineskom jeziku. Ja ponovih pitanje što god sam jasnije mogao. On me premeri od glave do pete,pa reče: — „Ne poznajem!“
– „Kako da ga ne poznajete?“ uzviknuh, „našeg slavnog matemtičara poznatog u celom svetu!“
On se tada priseti:
– „Jes’,jes’ to je naš Mika“ – Sad ću da vidim!

Čoveka kome su reči: titula, položaj, zasluge, isticanje bile strane i koga najbolje opisuje reč: JEDNOSTAVNOST, na poslednji put od Saborne crkve do Novog groblja, na rukama ratne 1943. godine, preneli su njegovi drugovi alasi.

Da je mogao, verovatno bi i tada rekao rečenicu koju je izrekao prilikom ispraćaja u penziju:
“Bog je svedok da ovome ništa nisam kriv.”