Call us: +381 63 77 41 181
Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je obračunavao izvoz žita i stoke. Karijeru je zatim nastavio u Ministarstvu finansija, a potom u Ministarstvu inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je ponedeljkom da dolazi na salone kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.
Stanka i Milica, Ljubine ćerke, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao “Odu ukosnici”. Pesmu je zatim u koverti sa ukosnicom devojci poslao po svom kućnom momku.
Nedelju-dve posle ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:
“Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu”
Stanka je shvatila ‘diplomatsko’ pitanje. Jer se ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još nije odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi verenika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:
“U tom slučaju granu treba preskočiti”.
U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pesma;
„Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k’o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu
U svežu noć, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…“
Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905.
Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.
Rakić i Milica su, kao diplomatski par, bili pozivani na razna okupljanja, ali je i njihovo poslanstvo bilo stalno otvoreno. Prijeme je često organizovala njegova supruga, a zvanice su bile iz reda plemstva, ambasadora, ministara i njihovih porodica. Znali su da prime i po petsto zvanica, gde su pokazivali svoje gospodsko-aristokratsko držanje, šarm i dostojanstvo koje su nosili iz svojih porodica.
Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme “lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi”.
O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:
“…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti, ispoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…”