Call us: +381 63 77 41 181

Za Milenu Pavlović Barili su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Tamnoputa i visoka, dubokog alta, radoznala i atraktivna, šarmantna, lepršavog duha, uvek elegantna, u čuvenim zlatnim sandalama, sa cigaretom u ruci, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu.

Zračila je neobičnom harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom. Takvu umetnicu nijedan grad tadašnje Kraljevine nije želeleo za nastavnicu. Bezuspešno je tražila skroman posao nastavnika crtanja u rodnom Požarevcu, kasnije i u malim makedonskim gradovima kao što su Štip, Tetovo i Veles.

Razočarana, odlučila je da bude građanka Evrope i nastavila svoja životna kretanja, lutanja i traganja između Srbije i Španije – Barselone, Sevilje, Kordobe, Granade, Madrida i Malage, pa potom Londona i Pariza, Rima i Osla.

U Ameriku je otputovala septembra 1939. uoči Drugog svetskog rata. Svoju životnu ljubav kubanskog pijanistu Rodriga Gonzalesa, upoznala je nakon njegovog koncerta u Parizu. On je došao za njom u Njujork 1940., ali to nije bio čovek koga je ona zavolela. Pridružio se nekom kultu i potpuno promenio način života. Gonzalesovi sve bizarniji prohtevi i narkomanija učinili da se ta veza trajno okonča. Posle razočarenja u Rodriga i nekoliko beznačajnih veza Milena piše majci:

“Uostalom, ja sam htela uslovno na jednu godinu da se venčam i svakako, posle toga odmah da se razvedem, tek toliko da u Beogradu i Požarevcu ne budem baba-devojka”.

Sreću je pokušala da doživi sa deset godina mlađim avijatičarem Robertom Tomasom Golsenom iz Čikaga, za koga se udala 24. decembra 1943. godine.

Uprkos velikoj ljubavi koju je nesumljivo osećao prema njoj Golsen nikad nije uspeo da u potpunosti osvoji Milenino srce.
Kao nekad u Ljubičevu, svakodnevno je jahala konje na muževljevom imanju u okolini Njujorka. Jednog martovskog jutra 1944. godine doživela je nesreću.

Opisujući taj događaj Bruno Barili je saopštio Danici: “Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja”…

Milena, kojoj je tada 35. godina, je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata. Kasnije, sedela je u krevetu i mogla da radi, pa i piše. Prvih dana 1945. godine mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Golsenom je našla jednu kuću – i izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila…” Ali putevi života, a pogotovo putevi smrti, su tamni i neizvesni.

Milena je umrla u snu, 6. Marta 1945. Godine. Robert Golsen je pisao Brunu Bariliju:

“Slavili smo ulazak u novu kuću. Radosni smo bili kao deca. I, rešili smo da posle useljenja podjemo na put do vas i do njene mame u Požarevac, ali istog jutra našao sam je mrtvu. Posle sam je balsamovao. Hteo sam da je prenesem u Rim, ili Požarevac, ali propisi nisu dozvoljavali. I, kremirao sam je. Ovu urnu ću predati vama i vi je smestite gde smatrate da je najbolje. Ja sam najnesrećniji čovek na svetu!”

Milena je otišla među svoje neverne anđele, kaluđerice i likove sa velovima i lepezama. Njenu smrt je oglasio “Njujork tajms”, vešću da je smrt nastupila iznenadno, kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada sa konja.

Posle smrti supruge Robert je putovao po Evropi i živeo u Parizu neko vreme, ponovo se oženio i imao decu. Svoju kći iz drugog braka nazvao je po svojoj prvoj supruzi – Milena.

Milena je bila lepa, a slike su ličile na nju, ili još bolje, ona je ličila na svoje slike..