Milunka Savić

Još od one dvanaeste, kad je Srbija ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda.

Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.

… U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: „Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra…“ Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: „Kad može Milunka…“ Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem… Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove…

… Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: „Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!“ Milunka se osmehnula i rekla: „Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik …“

Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću i zaljubila se u 5 godina mladjeg momka Veljka Gligorijevića iz Mostara. Venčali su se 1923 godine dobili ćerku Milenu.

Kao dobrovoljac dobila je malo imanje na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo, nedaleko od Novog Sada. Na dobijenoj zemlji podigla je malu kućicu, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Muž Veljko, sa kojim je imala ubrzo je napustio porodicu, a Milunka kao samouka bez škole, zaposlila se u Hipotekarnoj banci kao čistačica gde je dočekala i penziju. Jedno vreme pre dolaska na Voždovac, živela je u Skadarskoj ulici. Od svojih sredstava kupila je neveliku kuću na Voždovcu.
Milunka Savić odgajila je i tri usvojenice: Milku, zaboravljeno dete sa železničke stanice u Stalaću, Radmilu-Višnju, svoju sestru od ostarelih ujaka i ujne i Zorku, sirotu devojku iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. U slobodnom vremenu šila je šinjele za vojsku, u čemu su joj pomagala i deca. Zanimljivo je da je u stanu za vreme školovanja držala i bugarskog studenta Bebela Ninkova, sina komandanta poražene bugarske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca da mu Milunka pomogne dok se ne snađe. Ostao je do kraja studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom.

Pred samu njenu smrt, na inicijativu Peka Dapčevića, koji je Milunku Savić izuzetno poštovao, dobila je 1972. je garsonjeru u naselju Braća Jerković, ali samo godinu dana od useljenja, nakon tri moždana udara, umrla je i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.