Call us: +381 63 77 41 181

Priča o Neši Leptiru je jedna od najlepših i najtužnijih beogradskih priča. Nenad Radulović je bio vođa grupe Poslednja igra leptira, sjajan umetnik, muzičar, zabavljač, ali pre svega čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmeh, ali i koji je razumeo tugu bolje od mnogih. Stvorio je večne hitove kao što su “Nataša”, “Vrati se”, “Srce od meda”, “Umiru jeleni”, “Grudi Balkanske”… Bio je deo Indeksovog radio pozorišta i mnoge njegove šale i danas bi nas nasmejale do suza. Postao je dobri duh Beograda osamdesetih. A onda se iznenada razboleo. Karcinom.

Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: “Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!”
Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: “U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu”, a ljudi kažu da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

„Neša je bio čovek. Nikad nije gazio preko ljudi. Imao je misiju da nametne ljudima nešto lepo na najlepši mogući način, ali da pritom ne ugrozi nijedno živo biće. Bio je predobar. Duhovno prelep. Kao da se stalno borio sa svojom dušom da je drži unutar sebe, a ona je bila prevelika za njegovo telo. Morala je negde da pobegne. Da se još više razvije, da odleti. Neša je voleo i bio je voljen. Branio je slabije, nalazio se drugima. Voleo je sve strukture ljudi. Bilo mu svejedno da li je neko čistač ulica ili uspešni sportista. Svi su mu bili jednaki. Mislim da su ljudi kod njega poštovali onu veličinu ljudskosti koju nisu mogli kod sebe da ispoštuju i odneguju. Radio je stvari koje su nama izuzetno teške, i nekima nemoguće da urade, pa su mu se divili na taj način. Bio je dobri duh Beograda. Van vremena i granica. Nikad nije mogao da se svrsta u određeni muzički, humoristički, kulturni pravac“, govorio je Željko Radulović za svog brata

Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe“, rekla je njegova majka u jednom intervjuu.

Mnogi ljudi se pitaju da li je postojala Nataša iz istoimene pesme Poslednje igre leptira. Odgovor je da. To je drugarica Nešine nekadašnje devojke Jasne Ranđelović. Nataša, devojački Davidović, bila je članica hora u „Špancu“. Jedno vreme mu se sviđala, ali su ipak bili prijatelji. Na prvoj srednjoškolskoj žurci je ta pesma napisana njoj.
Ni opaka bolest nije uspela da uništi vedrinu duha. Pred samu operaciju tumora na mozgu izveo je performans na VMA, pričao, pevao, imitirao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: “A sad, svi na svoje radne zadatke!” I legao.

Samo dan pred smrt na lekarskom receptu ostala je zapisana njegova rečenica: “Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta”.

Neša Leptir preminuo je 12. februara 1990 u tri sata ujutro, imao je 31 godinu. i dok je gubio dah, kao da je hrabrio svoje najbliže: „Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal“ To je Beograd. To je bio Neša.
Umetnici imaju neko posebno čulo, nepotrebno običnim ljudima i možda nikad nećemo saznati kuda odlaze ljudi kao što je Neša Leptir. Sigurno ne u mrak i zaborav.

…”Svako od nas neku svoju priču ima,
što u tami tišti a puteve bira.
Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni, na krilu leptira.
Svako od nas plaća dah svoje tišine
što kroz kožu diše u vatri nemira.
Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira.”
(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

Tekst nastao na osnovu objavljenih intervjua majke i brata Nenada Radulovića