Pisma Uroša Predića Vukosavi, Vuki, Velimirović

“Svaka osetljiva, bolećiva duša, naročito ženska, nosi u sebi neke ideale i traži u životu njihovo ostvarenje, pa ne nalazeći ih u njihovoj neostvarivoj potpunosti, izliva svoju nežnost na prvi predmet koji bi ma u čemu donekle odgovarao onoj čežnji, i iskiti i ukrasi taj predmet ili to lice svim vrlinama… Ovako star i iskustvom otrežnjen, i dalje verujem da dobro i lepo još nije izumrlo u ovom našem dobu čarlstona i džeza. Koliko bih bio srećan kada bih bio onakav kakvim me Vi zamišljate! Ali ja sam kao onaj hadžija koji je star, slab i nemoćan pošao u svetu Zemlju: Nikada je neće videti, ali celim putem pratiće ga sreća i zadovoljstvo što se približuje svome cilju. Mnogo pozdrava od vašeg ‘maestra’, inače – starog čika Uroša”
12. april 1924.

“…Moj život nije bio ni buran ni mnogo ekspansivan, ali je bilo u njemu gorkih časova, crnih dana i sumornih godina. I sve je to prošlo kao san. Od ruševina sam sagradio mojoj duši kolibu i sada mirno čekam u njoj zalazak sunca, gledajući iz prikrajka kako se oko mene gura, lomi, otima i kolje u besnoj jagmi za srećom koje nigde nema. Sem tako, u ponekoj kolibi. I vi ste želeli i pokušali da dođete pod krov, ali se pokazalo da prokišnjava. Ništa za to. Kroz istu deru može i sunce da zasije. Eto, draga gospođo Vuko, ja vam rekoh što znadoh reći u ovome času…”
septembar 1926.

“Štovana i draga gospođo Vuko, kao što Đurа Јаkšić pеvа svојој drаgој: ‘Kаži mi, kаži, kаkvо imе dа Тi dаm…’ tаkо bih i ја Vаs rаdо zаpitао: ‘Kаžitе mi, kаkо dа оtpоčnеm оvо pismо? Kаkо dа оdgоvоrim nа Vаšе lјubаznе rеči, kоје činе sаvršеn utisаk iskrеnоsti i nеpоsrеdnоg izrаzа nаbuјаlih оsеćаjа kојi nеоdоlјivо trаžе оduškе, trаžе nеkоgа kоgа trеbа dа оbаsipајu svојоm tоplinоm? I tај nеkо, tо sаm еtо ја! Ја, stаri, skrоmni rаdеnik, kојi је prоvео svој vеć dоstа dugi vеk pоvučеn u sеbе, bеz ikаkvih prеtenzija na slavu, bogatstvo, moć i sve ostalo za čim ljudi hrle i streme, ne birajući sredstva. A Vi učiniste od tog skromnog čiče koji se skoro sasvim neopaženo gubi u monstruoznoj gužvi čovečanstva, ne dopirući ni do podnožja zaista velikih ljudi… Vi načiniste od njega sebi jedan idol kojeg kitite i krasite epitetima i vrlinama. Ne onima koje on ima, već onima koje Vi željno u svetu tražite, za kojima čeznete i žudite ovako usamljena i sebi ostavljena u velikom tuđenom svetu. U tom vihoru tražite jednu čvrstu moralnu potporu, jednu kotvu na uzburkanom moru i u nevolji padoste na tu misao da sam ja onaj ideal koji uzalud do sada tražiste. Tako ja moram da sebi protumačim Vaše oduševljenje koje Vam diktuje u pero onako mile, tople i ekstatične reči kakve još nikada nisam čitao na moju adresu. I zato se ponovo pitam šta i kako da Vam odgovorim. Da l’ da Vas razuveravam il’ sa zahvalnošću da primam mirise Vaše duše? Da li ja smem to da činim kada sebe pogledam, sebe i svoje skromno delo, pa kad vidim koliko daleko zaostajem iza onih svetlih slika Vaše mašte, iza onog ideala za čim Vaša ženska priroda željna dobrote i skale čestitosti i pouzdanosti neprekidno žudi? Pa ipak, zar bi lepo bilo da Vas svesno razočaram, Vas koja ste već imali u životu toliko gorkih razočaranja? Ne, draga Vuko, ja to ne smem učiniti. Smatrajte me i dalje za svog iskrenog prijatelja, za svog dobrog čoveka i za velikog maestra – sve to primam iz Vaše ruke, iz Vašeg srca, da Vam ne bih uskratio bar to zadovoljstvo da verujete da takvih ljudi zaista ima. To Vam je uteha i ohrabrenje, podstrek i potpora za Vašu dalju borbu za opstanak u životu i napredak u umetnosti. Primam, dakle, ovako neznatan i nedostojan, tople izlive Vaše čežnjive duše, te Vam iz ove moje tihe povučenosti kličem: ne klonite srcem, idite hrabro i sa pouzdanjem napred, pa će se pojaviti i onaj srećni dan kada ćete sebi osigurati polje za vašu umetničku delatnost, a možda i naći u životu čoveka koji će po istini imati one vrline kojima Vi danas ukrašavate vašeg iskrenog i predanog prijatelja i kolegu, Vašeg čika Uroša.”
januar 1928.