Call us: +381 63 77 41 181

U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s predivnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako visok i tanak korača Vršcem kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i svoju ljubav je posle pretvorio u stihove: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali… Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo.”

Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, otac joj je bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.

Veliki pesnik Vasile, Vasko, Popa (1922 -1991), bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost.

Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: ”A je l’ se to naša Hanzi udaje za jednog ‘šrajbera’? Od čega će oni da živu?”

Od krhkog, krakatog mladića, Vasko je postao naš naprevođeniji pesnik, ali i mnogo važnije nežan suprug koji je uspeo da svojoj supruzi pruži ljubav i bračnu harmoniju u kojoj su živeli skromno i povučeno, ali srećno. Vasko za Hašu nije bio ljubav života nego i sam život!

Živeli su skromno u jednosobnom društvenom stanu u blizini Tašmajdana stvarajući od malog prostora dom po svojoj meri, a njihova mera je bila ljubav i sreća onog drugog.

Bio je jedan od najprevodjenijih jugoslovenskih pisaca. Napisao je sedam zbirki pesama (osma je ostala nedovršena) i sve su bile posvećene njegovoj Haši.

Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani “Ekscelzior”, pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj – brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu “Očiju tvojih da nije”

Kažu da je sve do 1991. godine za Novu godinu i Božić Vasko Popa kupovao veliku jelku koju nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo „malo zeleno drvo“. Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo – vandali su ukrali i „malo zeleno drvo“, znak velike ljubavi između Haše i Vaska.

Nakon Vaskove smrti strahovala je da, zbog toga što nije zaslužni gradjanin, neće moći da počiva pored svog supruga. Ipak, u oktobru 2001. urna sa pepelom žene koju je neizmerno voleo je položena u njegovu grobnicu. Njihova velika ljubav je tako ostala zauvek sjedinjena u večnosti.