Call us: +381 63 77 41 181

Zvala se Kosara Bobić. Studirala je na Filozofskom fakultetu, “imala je pametne oči” i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka “iz kraja”: stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i — nesrećan. U osami, zapisuje: “Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život… Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi…”

“…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi”, opet poverava hartiji svoj očaj mladi Velimir Rajić. “Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi.” Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi:

“I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva…”

Dve godine kasnije, 1905, u uglednom “Srpskom književnom glasniku” pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom “Na dan njenog venčanja” ispod koje je stajalo — Velimir Rajić.
Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, “tu mala kuća”, cveće. Međutim, “to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!” Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: “Sudbina…” Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.